Отац Мартин Халик: „Бог жели да будемо близу једни другима"

Православна црквена општина у месту Марковце саслушала је 23. новембра дубоку и веома људску проповед оца Мартина Халика, који је вернике подсетио шта значе духовна блискост, љубав и стрпљење међу људима.

Православна црквена општина у месту Марковце објавила је на свом Фејсбуку проповед оца Мартина Халика из недеље 23. новембра. Доносимо њен потпуни препис за наше читаоце

У име Оца, и Сина, и Светога Духа, слава Исусу Христу. Драга браћо и сестре, данас је већ недељу дана како нам је почео пост. Постепено се тако припремамо за долазак Христа, Спаситеља, као што певамо на молебанима.

А уједно се и поучавамо о томе шта је мудро чинити, а шта немудро. У данашњем јеванђељу видимо да човек, чак и ако је богат, чак и ако има све, сутра може бити мртав, и од свега што има неће имати ништа. Понекад завидимо другима.

Тамо у Гемеру, где смо служили, био је један који је запошљавао много људи. Запошљавао је много људи и био је богат. Али само они који су му били блиски и који су с њим радили, знали су да је он несрећан. Јер је његова жена трошила тај новац, била је таква, није била поштена, а он је с њом имао само муке.

Често завидимо кад видимо да некоме иде добро. Али онда, када тог човека боље упознате, сазнате да га, на пример, мучи рак и да не зна да ли ће сутрадан бити овде, да ли ће бити овде за недељу дана.

Болести не заобилазе ни сиромашне, ни богате. Несрећа у породицама не заобилази ни сиромашне, ни богате. И често сваки од нас има своју муку коју је Бог допустио, али нам Бог уједно увек уз те муке даје и пут.

Даје и пут. Каже: „Дођите к мени сви који сте оптерећени. Дођите к мени сви којима је тешко. А ја вас… ја ћу вам помоћи.“

Зато и сваке недеље, отприлике, идемо у храм. Бог нам је тако заповедио да недељом идемо у храм, али нам то није заповедио као неки тиранин. Он нам је то заповедио зато што зна да морамо да се одморимо. Да морамо да се напунимо. Морамо да се окрепимо.

Понекад је тако да неко ради, ради, ради и сад му се ни да једе, ни да се наједе, ни да пије, али му мајка каже: „Наједи се, иди и напиј се, направи паузу.“ А и Бог нама тако говори: „Недељом направи паузу, иди у храм, иди да се помолиш.“ Да не бисмо стално мислили на оне земаљске ствари које нас муче, које су потребне – храна, пиће, одећа, кућа. Него да мислимо и на оне духовне ствари.

Тако сам чуо да када је неко на послу, онда слуша. Људи лепо слушају. И видео сам да када неко има надређеног, надређени нешто каже, а сви: „Да, да, одлично, добро сте рекли.“ Чак и ако у глави можда мисли да је то будалаштина. Али се лепо учи тој послушности и људи на послу лепо слушају. А онда зна шта је важно. Није оно радно, него оно лично.

Када дођем кући, где имам породицу, кажем себи: „Овде на послу ћу то некако отрпети, поднећу, слушам, да не бих имао проблема, да не бих имао бриге, а доћи ћу кући и тамо је оно главно.“ А сада код куће. А Бог нам говори: „И код куће слушај. Слушај свога мужа. Слушајте, децо, своје родитеље. Слушајте их.“

И није важно ако се све не реши. Није важно ако све не буде савршено. Слушајте и не свађајте се. Не опомињите. Слушајте као да сте на послу и усредсредите се на оно главно. Оно главно је оно духовно. На Бога.

А када ми слушамо на послу и све нам је на послу онда у миру, онда имамо спокој, онда се можемо усредсредити на ствари код куће. Када слушамо код куће, онда немамо код куће свађе и можемо се усредсредити на оне духовне ствари. На оно главно.

Јер, као што видимо, чак и ако неко има много и нагомила много хране, и пића, и новца, тако да може имати за себе колико му треба, то му уопште не мора бити од користи. Христос каже: када му то ничему не служи? Када је то гомилао за себе.

Тако људи често раде, гомилају за своју децу. Јер желе да њихова деца добро живе. И то је лепо. Свако има право на то. Гомилати за своју децу, остављати на страну својој деци, и то је лепо. Дакле, не гомиламо за себе.

Али то је и даље наша породица. А Бог од нас хоће још нешто више. Да сабирамо и за Господа Бога. Да и ономе који нам је све даровао, који нам је средио посао, који нам је обезбедио здравље, који нам је дао живот, и ми служимо. Зато помажемо Цркви, или помажемо сиромасима који страдају, у којима нам се Христос, Бог, открива.

Дакле, драга браћо и сестре, нека Бог заиста да да не служимо себи, већ да служимо Господу Богу. У недељу су чули Бога, дошли су у храм, онако како нам Господ Бог заповеда, али су схватили да то није зато што нас не воли или што би нешто хтео од нас. Он то ради зато што, као она добра мајка, хоће да се одморимо, да се окрепимо, да му будемо близу.

И зато нас и позива да дођемо на исповест, јер на исповести можемо све да збацимо са себе. Све те грехе који нас притискају, све те речи које смо изговорили, а нисмо ни хтели. Све те тешке ствари, да бисмо их могли збацити са себе, да бисмо из храма могли отићи тако лаки и опет прикупити снагу за следећу седмицу.

А Христос Бог, као мајка, хоће да нас има близу. Свако хоће да има своју децу близу себе. А Христос хоће да му будемо близу. Тако близу да се претвара у хлеб, да би могао да уђе у наша нечиста, прљава уста и да буде у нама. Толико близу нам хоће да буде. Када бисмо га видели, не бисмо то могли да поднесемо. Када бисмо знали шта је то причешће, сви бисмо popadali на земљу. Када бисмо разумели колика је та близина.

Али он долази као обичан хлеб, да бисмо све то издржали. Да бисмо га могли примити, јер нас хоће да има баш толико близу. Као што родитељи хоће да имају своју децу близу. Христос је међу нама.