Бивши ИТ-овац и будући православни свештеник | Кад год бих помислио да већ знам како се са Ромима ради, дошла би криза

Мартин Халик потиче из Брна. Радио је као ИТ стручњак, имао је своју фирму, хтео је да буде славан и да зарађује много новца. Ипак, одлучио је да помаже. Пре година размишљао је да оде на мисије у Африку, Азију или да помаже сиромашнима у Украјини.

На крају се настанио на словачком Гемеру, у ромском насељу Кленовец, и основао Хришћанску ромску мисију. Тамо живи већ девет година и такође захваљујући том искуству припрема се за позив православног свештеника.

У разговору признаје своје некадашње предрасуде према Ромима, као и то како је морао да се моли да му Бог да љубав према њима. Описује и како је неколико месеци живео с њима, право у ромском насељу.

Данас заједно са супругом помаже Ромима у пет ромских насеља, проповеда им Јеванђеље и учи их. У оквиру свог ригорозног рада преводи Литургију светог Јована Златоустог на средњословачки ромски дијалекат.

Са пријатељима и хришћанима из Брна трудили смо се да живимо добар живот и постепено смо дошли до тачке да смо хтели да негде отпутујемо на мисије.

Размишљали смо о Африци, Азији или о помоћи у Украјини, тада је било после Мајдана. Неки од наших пријатеља тамо су помагали пензионерима. На крају нам није пошло за руком да одемо никуда, само у округ Римавска Собота. (Смех.)

У овом крају био је висок проценат самоубистава, већина деце имала је разведене родитеље, тамо је живело много старих људи без помоћи.

То ме је дирнуло и било ми је жао. Рекао сам себи да ћу покушати да мало помогнем на овом месту. Тада сам имао ИТ фирму. Када је дошао тренутак да су моје колеге почеле да заснивају породице, поставило се и питање шта даље. Пала ми је на памет идеја да купим кућу у Кленовцу и да овде помажем.

Када сам рекао пријатељу да почињем да радим са Ромима, његово прво питање било је да ли су ме већ покрали. Рекао сам му да јесу, више пута. На то ми је рекао: Добро, сад те већ озбиљно схватам. (Осмех.)

То је био неки први тест када је човек хтео да им помаже. Али на то сам већ био припремљен још из Брна, тамо имамо ромску четврт, зовемо је Бронкс.

У Брну нисам долазио у додир с њима, али сам знао да су тамо покрали једног школског друга и напали моју пријатељицу. Зато сам се тим улицама аутоматски склањао.

Имао сам веома негативан однос према Ромима. Ситуација с њима ми је изгледала нерешива. Чак сам и пријатељицу из Канаде, која је хтела да иде као мисионарка код чешких Рома, веома упорно одвраћао од тога, говорећи да то нема смисла. Говорио сам да боље да иде онима који то заслужују.

Дошао је тренутак када сам себи рекао да, ако Бог хоће да им помажем, мора да ми да љубав према њима.

Имао сам, на пример, искуство с једним Ромом који ми је у свему лагао, узнемиравао девојке, стално сам морао нешто да решавам с њим, обећавао је да се то неће поновити, али никада није одржао реч.

Када сам први пут дошао у словачко ромско насеље, уплашио сам се и било ми их је жао. Подсећало ме је на фотографије и снимке из Индије. Нисам ни слутио да тако нешто постоји у Словачкој. Тим више ме је то шокирало. И тада се све преокренуло.

Дошао је тренутак када сам себи рекао да ми Бог, ако жели да им помажем, мора дати љубав према њима. Дошло је то тако натприродно да сам их заиста, као од једног тренутка, заволео. Ишло је одозго. (Осмех.) То је надвладало и та лоша искуства.

Из прошлости имамо и пример мисионара који су отишли код канибала, а они су их појели. Ићи међу људе који могу нешто да украду или да лажу много је лакше.

Осим мог духовника, она је била прва која је сазнала да сам у ромском насељу. Тада сам већ отприлике три године долазио тамо. У Брну смо имали малу молитвену групу и она је почела да распитује зашто идем у Словачку.

Схватила је да тамо немам ни породицу ни познанике. Постепено је то из мене извукла. (Осмех.) То ју је подстакло и хтела је да се у Брну укључи у локалну групу која је помагала проститутkама. Али није јој ишло. Затим је у оквиру веће акције са пријатељима дошла код нас у ромско насеље и то ју је веома дотакло.

Хтела је тамо да помаже. И то нас је још више приближило. Тако је Господ Бог удесио да овде сада помажемо нас двоје.

Док сам још био неожењен, молио сам се да моја супруга носи наочаре, јер сам знао да Роми неће почети да носе наочаре док их не буде носио неко кога поштују. И то је веома помогло.

Мислим да смо са супругом успели да створимо пријатну породичну атмосферу у којој заједно живимо и подржавамо једно друго.

Мислио сам да се, кад се о томе много прича, мало ради. Из пословног света сам знао да када човек нешто подели с другима, осети успех и онда више нема мотива да ради. Вероватно није ни било разлога да се о томе прича.

Мама би се плашила за мене да је знала. На послу се људи толико не интересују једни за друге, а уопште у нашем свету људи живе више за себе. То није била никаква тема. Кад би ми духовник рекао да о томе треба да говорим, говорио бих.

Исус је поставио летвицу високо. Рекао је: Ко ме је напојио кад сам био жедан, ко ме је нахранио кад сам био гладан, ко ме је походио у тамници, тај ће ући у Царство Божије.

Међу Ромима ми је то сјајно. Они су смирени, не мисле много о себи, не осуђују одмах све и спремни су да слушају друге. То смирење чини много. Они су у томе и увежбани. Уђу у продавницу, желе нешто да купе, а људи су према њима груби. Морају све то да поднесу и то их учи смирењу. Захваљујући њему, у стању су много тога да приме.

Када човек у Чешкој разговара са неверником који о вери ништа не зна, он је отворен на све стране – за будизам, хиндуизам, али и за хришћанство.

Када у Словачкој разговарам са неверником или са неким ко је тек на ивици вере, о хришћанству не жели много да чује. Више га занима езотерика или други правци.

Чини ми се да је то искуство слично Христовом. Када је дошао међу нас, није се родио у палати, него у штали. Отишао је међу сиромашне и искусио највећу беду да би га сиромашни без тешкоћа примили.

Исто су тако чинили и мисионари: куда год су ишли, прихватали су месну културу и живели међу људима. Тада човек може боље да разуме те људе, зна њихове бриге и потребе – да се сваки дан мора ићи по воду, набављати дрва, а да је проблем и окупати се.

Човек доживи да код бунара разговара са људима – слично као што је Исус разговарао са Самарјанком, ради се о некој тачки додира. На тај начин се много тога може разумети.

Роми су мајстори у томе да знају шта људи желе да чују и коју ће причу испричати. (Осмех.) Када дође један политички кандидат, на све му климну главом, а када дође следећи, и њему на све климну. Тако нешто добију и од једног и од другог.

Када дође свештеник, испричају му неке своје приче из духовног света. (Смех.) Да сви буду задовољни, да разговор не застане. Али кад човек већ станује с њима у ромском насељу, види се ко се како понаша и каква је тамо хијерархија.

Више не умеју да глуме и човека примају као свог. Прошло је отприлике пет до шест месеци док се нисам уселио у ромско насеље. Пре тога сам се молио за то и тражио прилику, да видим да ли треба да кренем у то. Затим се указала прилика. Један од њих ме је упитао не бих ли хтео да живим тамо код њих.

Вероватно је то схватио као шалу, али сам рекао: може. Договорили смо се да бих тамо имао посебну собу, плаћао бих кирију и долазио бих код њих и да једем.

Прве ноћи сам се тамо скоро угушио од дима, то је било страшно. (Смех.) Следећих ноћи замало се нисам смрзао. Научио сам да живим са отвореним вратима.

Постепено су ми украли скоро све ствари, али сам приметио да што више ствари имам, то брже нестају. Морао сам да научим да ми је довољна само једна сунђерица за суђе, коју ћу ионако за три дана изгубити. А кад их купим десет, осам ми нестане већ у року од сат времена. Зато сам морао да променим свој начин куповине на залихе.

Али ми мобилни телефон никада није нестао. Ни рачунар, ни новчаник. Када је тамо неко пијан, опасније је. Тада се сви у ромском насељу праве да спавају, а врата се закључају.

Мислим да се нисам бојао. Ноћу је, додуше, било пољских мишева и пацова, а то човека уплаши. Али са мачком је већ боље. (Смех.) А да ли сам се бојао да ће ме тамо неко напасти? Не знам, мислим да Роми нису баш такви.

Нису толико сукобљени и немају толико на души, бар у нашем месту. Пошто је то мало село, тога нема много. Што је анонимност већа, као на пример у Брну, то је много горе. Тамо су већ и дроге, и проституција, и велики новац.

За све се трудим да се молим, а истовремено сам увек имао свог духовника, који ме је духовно водио. Рекао ми је да не, на пример када сам хтео да купим коње за децу. По његовом мишљењу, то временски више не бих стизао.

Много пута сам хтео да побегнем одатле, хтео сам све да оставим. Више пута се догодило да ми оштете ауто, деца су ми трчкарала по крову. Или сам хтео да их учим гитару, па сам им раздао гитаре, које су потом разбили.

Доживео сам много тешких тренутака, али ми је помогло то што сам увече имао време с Богом. Ишао сам на причешће и углавном је већ све било у реду.

Кад год сам мислио да већ знам како се ради са Ромима, дошла би криза. Али кад сам тамо ишао смерно, да видим како ће бити, тада је било добро.

Роми имају дивну особину, умеју да опросте. На пример, једна жена је избола свог мужа ножем, а већ сутрадан јој је све опростио и били су заједно. После пола године га је поново избола и он јој је опет опростио.

И после тога се то више није понављало. Неколико година њихова веза је функционисала, а прекинула ју је тек интервенција социјалних радника, јер су били на ивици беде.

Међутим, тај опроштај је снажан: жена ме је избола, а ја већ сутрадан идем да легнем поред ње. Заиста умеју да опросте. И ја сам тамо правио грешке, али је сваки дан био као нов. Све смо једни другима опростили и ишли смо даље.

Овај проблем су већ решавали и други. У Русији је деловао свети Јован Кронштатски, који је видео много алкохоличара. Људи су тамо живели у веома лошим условима, сличним онима у ромским насељима, а почело је да се шири и такозвано професионално просјачење.

Од прилога које су му верници давали подигао је дом љубави према раду. Људи су тамо увек добијали да једу и подстицали су их да раде, учили су их занату, да би могли бар за храну да се запосле.

Трудимо се да децу учимо да би као одрасли могли да раде и да то могу да изнесу. Одрасле подстичемо на посао. Имали смо проблем са мушкарцима који нису били навикли да рано устају или нису имали везу ни са ким ко би могао да их запосли.

Ми смо то поставили овако: ко је имао потребу, могао је да дође код нас по брашно и уље да би могао да испече хлеб, али је морала да дође глава породице. Јер је мушкарац одговоран да породица има шта да једе.

И морао је да дође пре седам сати ујутру. Слично је и у Библији, када су Израиљци путовали, мана им је падала с неба, а да се не би излењили, топила се чим би изашло сунце.

У ромском насељу у Кленовцу догодило се да су поново почели да крштавају децу, почели су да се баве првим светим причешћем, од кога су раније били одустали.

Морали су, дакле, да устају још у мраку и да сакупе храну. Тако се није догодило да се генерације одуче од устајања и рада. Верујем да је и Ромима то постепено помогло. Кад год би дошли по брашно и уље, питали смо их и за посао.

Кад би нам неко рекао да нема посла, дали смо му контакте да покуша некоме да се јави. Хвала Богу, дошао је тренутак када се запослило сто посто очева породица.

Тренутно су без посла можда само двојица. Држе се, понекад некога отпусте, на пример зими, када је мање посла.

Можда и јесте. Али је дошла глад и она их је приморала да то реше. Ако није глад, онда гладна жена, која брине о деци.

Све је повезано. Прилагођавамо се људима, ономе на шта су способни. У Кленовцу постоји већа група активних, пре свега су то деца и млади, са којима смо били од малена. У ромском насељу у Кленовцу догодило се да су поново почели да крштавају децу, почели су да се баве првим светим причешћем, од кога су раније били одустали.

Деца су почела да се моле с нама, да иду на исповест, на причешће. А тако и неколико одраслих. Један одрасли има искуство да је, откако долази код нас да се моли, престао да узима дроге.

Мислио је да ће, када буде имао породицу, оставити и дроге. Али ни када је имао дете и породицу, није могао. Уз молитве је то успело. Каже да га то више не вуче у том правцу.

Ове генерације Рома више не умеју ни да певају ни да свирају. Откако имају телевизоре, не раде то. Имају много распаднутих веза, самохраних мајки. Откако смо дошли, и везе су се средиле. Млађи имају стабилне породице и то функционише. Као да су им недостајали узори, гледали су серије у којима има много разних веза, и то их квари.

Са пропагирањем хомосексуалности дошло је, на пример, до тога да је неко добио етикету хомосексуалца, па су га други почели злоупотребљавати. Међутим, када је речено да то не треба тако, злоупотреба је нестала.

Некада су малолетне девојчице плесале голе и то је такође нестало. Као да им је дошао смисао живота, радост. А смисао живота не даје свет, него Бог.

Када човек верује да Бог постоји и да га неко увек гледа – било да лаже, било да не лаже, било да се излежава у кревету – то је другачије. Бог нам је веома помогао и тиме што је фабрика која запошљава двеста људи већ три пута требало да се затвори, а никада се није затворила. Напротив, примила је још људи.

Једна у Хнушћи је, додуше, затворена, али Роми су већ у фази када могу да путују и у окружни град због посла. Пре три године то још не би било могуће.

Када сам дошао у ромско насеље, мало деце је умело течно да пише и чита. Знала су слова и слогове, али су читала веома споро. Нисам знао како да им помогнем, али захваљујући песмама у песмарицама научила су да читају течно.

Касније смо хтели да им помогнемо још више, па смо почели да их учимо и математику и логичко мишљење, играли смо с њима сложеније игре. Све је дошло природно. Престале су да их занимају једноставне ствари, хтели су нешто више. Ишли су даље.

Али онда се десило да би неко, када би отишао у средњу школу у Лученец, или дошао у додир с дрогом, или завршио у проституцији.

Бели их аутоматски међу себе нису примили, али су их примили други Роми. Неки од њих су били шпекуланти, искористили су то што Ром у новој средини нема никога, па су се правили да су му пријатељи, дали су му метамфетамин, а он је за њих требало да се проституише или да краде.

Пријатељ ми је причао о том случају. Веома је опасно отићи од породице која их штити.

Верујемо да ћемо успети да отворимо средњу школу код нас у ромском насељу и да ћемо ове проблеме успети да решимо. Веома предусретљива је била православна средња школа у Михаловцима, која би им омогућила индивидуално школовање. Учили би код нас, а тамо би долазили на испите.

Кувар и ИТ. Ја се разумем у ИТ и могу да им помогнем да нађу посао у тој области. Видим да им се то допада. На секцији их учимо раду на рачунару, да сами праве штампу на мајицама, чиме уче и графичке вештине.

У нашем центру правимо мајице по наруџбини, и за летње кампове. Смер кувар је међу њима такође прилично популаран. Нарочито девојке кажу да би желеле да буду куварице. У будућности бисмо радо понудили и зидарство.

То је дошло тек кроз помоћ у ромском насељу. Прво сам мислио да ћу им помагати углавном као предузетник, да ћу им налазити посао, учити их и тако помоћи и региону. Онда сам видео да њима пре треба свештеник који ће их довести Богу, и да ће уз Божију помоћ постати бољи људи.

Пошто потичем из Чешке, то ми је било тешко. У основној школи сам се бојао да кажем да ми је отац свештеник. Јер би свако помислио да је то неки блудник. (Смех.)

У Чешкој је било веома тешко објаснити да свештеници могу имати жене и децу. У Словачкој је то много опуштеније.

(Осмех.) То не, али мама није желела да отац иде у раси или да је држи за руку, јер су је сви чудно гледали. У детињству сам имао стигму, захваљујући којој боље разумем и Роме.

Свештеничка плата није велика, нисмо били богати. Код куће нас је било много, нисмо могли да купујемо газиране сокове и слично. Говорио сам себи да сируп још може да прође, али воду пију само прави просјаци.

Када сам се касније срео са богатим људима и открио да и они пију обичну воду, почео сам и ја да је пијем.

Једном мом пријатељу Рому десило се да није имао посао и да му новца за викенд није било довољно да купи газирани сок. Тако целу суботу и недељу није пио ништа, а у понедељак је дошао дехидриран на посао.

Разумем те комплексе због сиромаштва и те баријере. Ромима помаже када виде мене и супругу како пијемо обичну воду и не бринемо о толиким стварима – обучемо и тренерке без марке, понекад поцепане, обујемо старе ципеле. Њима је важно да носе ствари познатих марки. Знају да су сиромашни, али не желе тако да изгледају.

Не смеју да смрде од дима, морају имати чисте руке. Не желе да буду на сунцу и да буду тамнопути, зато често не желе да раде напољу на градилиштима.

У Чешкој су односи били добри, овде у Словачкој ми се чини да је горе. То је обележено недавном прошлошћу. Чини ми се да нам добро иде у пројекту Операција божићно дете, где се не усредсређујемо на разлике, него на то како да даривамо што више деце којој је помоћ потребна. Имамо исти циљ и то нас повезује.

Реч је о међународном пројекту организације Samaritan`s Purse, раширеном широм света, који настоји да стигне до деце којој је помоћ најпотребнија. Добију леп поклон у коме налазе основне хигијенске и школске потрепштине, али и играчку и бомбоне.

Поклона и уџбеника имамо довољно, а недостају парохије и црквене заједнице које су спремне да се укључе.

Када сам пре пет година био у Украјини у ратном подручју, људи су се без обзира на своје политичке ставове уједињавали и заједно помагали онима које је рат погодио на обема странама. У Попраду су руски и белоруски верници први почели да помажу избеглицама.

Православна филантропија у Кошицама води велики кризни центар на главној станици у Кошицама. Наш циљ је да помогнемо, било да се у невољи нађе Украјинац, Рус или Словак, или Ром.

У мају сам рукоположен за ђакона у кошичком саборном храму. Сада имам ђаконску праксу, а даље је већ на Божијем промислу и на владици. (Осмех.)

То не знам. Када сам дошао, схватио сам то тако да ћу можда остати до краја живота. Из прошлости сам памтио да су мисионари који су долазили код нас у Чешку после пада комунизма често после десет година одлазили, а онда писали на Facebook-у: Ура, Америка, иза мене је оно тешко што је било у Чешкој.

Мене је то касније заболело. Ово не бих желео никоме да урадим, да негде будем, а после причам како је тамо било страшно и тешко. (Смех.)

Тренутно сам овде са супругом и троје деце, срећни смо и задовољни. Гледамо на то овако: Роми имају одличне особине. Додуше, има и тешких ствари, али и оне су добре.

Ако Бог буде хтео, остаћемо дуго. Отићи ћемо ако нас епископ пошаље другде или ако нас овде више не буду хтели. (Осмех.) Тада ћу то примити као Божју вољу.